субота, 23. јун 2012.

Srpska priča jednog običnog čoveka

Definitivni odlazak iz Srbije. Zašto?


     Jedna od najtežih odluka u mom životu, da napustim podneblje gde sam odrastao, ljude sa kojima sam odrastao, družio se, da napustim zemlju gde bih prirodno trebao najbolje da se osećam i da odem u tuđi svet.
Po mom shvatanju i ubeđenju kvalitetan život pojedinca u nekom društvu počiva na nekoliko stubova.
    Kao prvo odnosi u porodici, sa prijateljima, ljudima koji su ti dragi. Čovek u principu nemože da bira roditelje nego kako ti je zapalo ali može da bira prijatelje, supružnika. Sloga u porodici, dobri odnosi sa voljenim i poštovanim ljudima oko sebe je po meni najjosnovnije i najvažnije za emotivno ispunjenje,
    Kao drugo čovek treba da živi u dobro organizovanom sistemu sa što manje korupcije, kriminala, birokratije, haosa, ratova, nemaštine i da što više pravila važi za sve a da je što manje privilegovanih. To veoma prosto znači kad mi treba da se lečim onda nemoram da podmitim nekoga ili da imam svog čoveka za lekara, kad mi treba da izvadim ličnu kartu, pasoš nemoram da presedim ceo dan u policiji da bi dobio iste, da se osećam sigurno i zaštićeno jer policija radi svoj posao. Da nemoram da budem član partije da bih bio bitan i važan i mogao da napredujem u svom život. Da nemoram da imam uticajne roditelje, rođake, drugare iz klupe, komšije kako bih mogao da budem uspešan. Da imam slobodu mišljenja i govora i da zbog različitosti u istim ne trpim posledice sistema i okruženja u kome živim i radim...
     Kao treće ambijent tržišta rada treba da je takav da kvalitetni ljudi mogu da napreduju, da se maksimalno realizuju i ostvare svoje želje i snove iz detinjstva. To znači da imam mogućnost da se lako zaposlim na osnovu svog kvaliteta, znanja, iskustva. Da mogu da radim i napredujem i da sam za to adekvatno plaćen. Da imam dobre i zdrave međuljudske odnose u kompaniji u kojoj radim da nema korupcije, laktanja, poltronisanja, ulizništva, partijske pripadnosti ili pripadnosti ovom ili onom klanu kao osnova za meru uspešnosti i poziciju u kompaniji.
     Na kraju sam shvatio da dva od tri stuba nikako ne funkcionišu u Srbiji a moj uticaj je ništavan da to promenim jer su oni pod kontrolom mnogo bitnijih i moćnijih ljudi i onda jedino što preostaje kad čovek nemože da promeni sistem u kome živi onda je nabolje da ode u neki drugi sistem koji je mnogo približniji njegovom smislu života.
     Jer Srbiji netrebaju ljudi kao ja. Srbiji trebaju dve vrste ljudi, mnogo onih koji su spremni da trpe, veruju i nadaju se i mnogo manje kabadahija i hoštaplera koji će bez ikakog srama, osećaja, duše i morala one prve da drže u agoniji na ivici života i smrti neprestano i svakodnevno. Ovi drugi na svim nivoima od kancelarijskog i šalterskog štakora do vrha političke i ekonomske moći (čitaj političara i tajkuna) nemaju nameru da prestanu sa iskorišćavanjem i maltretiranjem običnog čoveka. Pitanje je samo dokle ko može da trpi i zašto. Ja nisam više mogao i neću. Dosta je bilo!
    Moja poruka svakom čoveku u Srbiji a i šire je kranje jednostavna: "Kako radite tako i da prođete u životu".
    Na kraju evo i kratke hronologije mog života i rada u Srbiji.  

SFRJ - SRJ - Srbija i Crna Gora - Srbija...


1971 - 1978
   Vreme bezbrižnog detinjstva, jednim delom u inostranstvu a većim delom u SFRJ. Vreme provedeno uglavnom sa društvom iz ulice u igranju fudbala ulica protiv ulice, žmurke, praćke, šlajderi, trule kobile i ostale igre tog vremena.

1978 - 1990
    Vreme odrastanja u komunizmu sa povremenim dvomesečnim odlascima u "truli kapitalizam" za vreme letnjeg školskog raspusta. Škola mi je svake godine sve bolje išla i nisam imao velikih problema sa istom. U osnovnoj školi sam bio veoma miran i povučen a u srednjoj sam iako sa odličnim ocenama bio sve nestašniji i nestašniji. Čak sam u trećem razredu srednje prošao vrlo dobar sa prosekom 4,75 jer sam imao trojku iz vladanja. Iste godine sam mogao i da budem izbačen iz škole jer sam završnoj fazi komunizma na nastavničkom veću kao predstavnik odeljenja kritikovao nastavu i nastavnika marksizma kao veoma dosadne i prevazidjene pojave. I taj isti marksizam je vrlo brzo posle toga stvarno i propao. Ali ne i marksisti oni su se veoma brzo "preobukli" u kuvare i krenuli da nam zaprže čorbu rame uz rame sa raznoraznim belosvetskim šljamom.

1990 - 1991
     Upisao sam Mašinski Fakultet Univerziteta u Beogradu, jedini fakultet koji sam hteo da studiram ali nikada nisam radio kao inženjer no možda ću se nečim baviti iz hobija u budućnosti. Većina ljudi to vreme pominju kao zlatno doba Ante Markovića sa zapadnjačkim platama a ja taj period svog mladog života proveo služeći otadžbini. Otišao sam u vojsku tadašnju JNA samo što se u mom slučaju zvala JLA (Jugoslovenska Ljudska Armada), Slovenija, ARJ PVO, kasarna Vrhnika 20 kilometara od Ljubljanje. Od samog starta mog služenja mirisalo je da će biti burno provedeno vreme, i tako je i bilo. Početak raspada SFRJ gledao sam svojim očima ali na sreću nisam bio u prvom redu već nekako u parteru sa malo boljim kartama tj iz pozadine ako razumete šta hoću da vam kažem. Preživeo sam zreliji za jedno neželjeno ali veliko iskustvo sa čvrstim ubedjenjem da je rat jedno veliko sranje. Na moju veliku žalost poglavice, vračevi i saplemenici sa majčine strane (Hrvati) i poglavice, vračevi i saplemenici sa očeve strane (Srbi) nisu delili moje mišljenje, već su odlučili da je život mnogo lepši ako jedni druge istrebe.

1991 - 1999
    Počinjem sa studijama, studentski protest 92 i promovisanje Đilasa a ja "pocepa patike" šetajući, ratovi, sankcije i ludilo na svakom koraku, studiranje, restrikcije struje, opet mali protest, pokušavam prvi put da se izvučem iz zemlje Srbije ali u tom trenutku se dešava Srebrenica i kome treba tada Srbin u belom svetu i to još u Austriji, pa veliki protest 96/97 promovisanje Čede Jovanovića a ja opet "pocepa patike" šetajući, novo ludilo na pomolu, pomalo studiram, pomalo radim, pomalo putujem uz esperanto, pokušavam da odem za USA na programu Work & Travel a moja šansa je opet srušena bombama, počinje ludilo zvano NATO bombardovanje neznaš ko je luđi da li ovi na nebu ili ovi na zemlji, pošto smo "pobedili" NATO eto malo sreće za mene, dobijam ponudu za odlazak na željeni program u USA ali sve mora da se odradi brzo, pakujem se i krećem za USA a neznam šta ću da radim, gde ću da radim i kako će sve to proći, na moju veliku sreću sve je prošlo odlično.

1999 - 2002
     Sav srećan i dobro fininsijski situiran vraćam se iz USA u haos i realnost Srbije, završavam sa poslednjim ispitima na studijama, kupujem svoj prvi računar, ozbiljno počinjem da se interesujem za programiranje i promenu karijere, svoju filozofiju veoma jednostavno formulišem, zarađeni novac iz Amerike ću pretvoriti u sopstveno znanje koju ću moći da plasiram bilo gde u svetu i na taj način ću znanjem vratiti uloženi novac, rad, trud i vreme, samostalno počinjem sa učenjem programiranja, upisujem kurs za pripremu za polaganje Microsoft ispita, učim SQL Server 2000, Visual Basic 6.0, polažem četiri Microsoft ispita i stičem dva međunarodno priznata sertifikata, odradjujem diplomski i diplomiram na mašinskom fakultetu, zapošljavam se nedelju dana posle diplomskog kao programer preko "inteligentnog" izuma srpskog sistema zvanog omladinske zadruge u jednoj poznatoj beogradskoj softverskoj kući na Dorćolu i tu počinje pravi sudar sa realnošću u Srbiji nemogu da povratim svoj uloženi novac i da od toga živim, iako radim u poznatoj kompaniji nemam dovoljno da se pokrijem za ceo mesec, američka štednja se polako i sigurno topi, a troškovi i kirija rastu. Zverima zvane stanodavci nikad dosta plena, a ni ostali predatori i krvopije ne spavaju nego na protiv rade u tri smene bez prestanka.

2002 - 2004
       Posle agonije rada preko omladinske zadruge za smešne pare kao visokobrazovan čovek uz međunarodno priznate sertifikate, bivam primljen na neodredjeno uz obnavljanje ugovora na svaka tri meseca, malo bolji uslovi može da se živi ali se radi od jutra do mraka, a povremeno se mora i na teren, uz posao upoznajem svoju sadašnju suprugu, pokušavam više puta neuspešno da promenim posao u Beogradu, trbuhom za kruhom selim se za Kulu gde radim u poznatoj kompaniji iz Crvenke kao zamenik rukovodioca AOP-a opet na određeno ali bar je sada ugovor na godinu dana, malkice se lakše diše. Uslovi su mnogo bolji ali vrlo brzo shvatam da sam se vratio u provinciju gde nikoga nemam svoga, ni komšiju, ni školskog drugara, ni rodjaka, ni kuma, ni kolegu sa fakulteta, ni cimera iz doma a bez "svojih" se u Srbiji teško živi. Posle više od deset godina podstanarskog staža supruga i ja kupujemo stan u Kuli odličan sasvim dovoljan za nas. Makar jedna velika briga manje, ne moram više da mislim svakog meseca za kiriju posle više od deset godina.

2005
      Rad se i dalje nastavlja, krenulo nas je i živimo sasvim solidno ali slobodnog vremena jako malo, privatnik uzima i zadnju kap naše krvi, a ni ostali poltroni, pripadnici raznih klanova ne uzimaju manji danak, sistem isto tako neda nam mira nego gazi. Živim u zabludi da se može živeti i u Srbiji. Kupujemo novi auto Dacia Logan. Slobodno vreme pokušavamo da utrošimo na najlepši mogući način putovanjem ali nije lako uz vize i ostala ograničenja.

2006
      U firmi se rad nastavlja nesmanjenom žestinom. Pamet, rad, poštenje i dalje nisu na ceni a garniture direktora se menjaju i menjaju, sve gori i gori dolaze. Pokušavam da tražim drugi posao po okolnim kompanijama ali uviđam vrlo brzo da je to po sistemu da će mi sa grbače sjašiti Murta a na grbaču uzjašiti Kurta. Sa novom garniturom u firmi postižem dogovor da promenim posao i da počnem da radim kao rukovodioc za investicije pošto kompanija saradjuje sa talijanskom i englesko kompanijom i potreban je neko ko je dovoljno tehnički pismen a uz to i zna engleski da može da komunicira sa stranim partnerima. Uz velika obećanja direktora o dobrim uslovima prelazim na novo radno mesto. Vrlo brzo se pokazalo da je obećanje ludom radovanje. Supruga mi je trudna a realnost zbog korupcije i lošeg stanja u zdravstvu "puni već prepunjenu čašu žuči". Odnosi u kompaniji i prazna obećanja su prešli svu granicu trpljenja. Zemlja Srbija je potrošila sve kredite kod mene. Dajem otkaz iako imam trudnu suprugu i krećem samostalno da se borim za odlazak iz Srbije.

2007
      U januaru dobijamo sina Matiju. Sačekao sam da klinac napuni 6 meseci i pošto je sve bilo u redu krećem sa intenzivnom potragom za poslom u inostranstvu. Posle kraćeg lutanja u potrazi za poslom u Irskoj, na Malti, na Kipru, Dubaji, napokon se okrećem Norveškoj. Prikupljam informacije o meni ovoj jako nepoznatoj zemlji. Stupam u kontakt u Tuzli sa čovekom iz Bosne koji živi i radi u Norveškoj na zapošljavanju uglavnom medecinara a hteo bi da proširi biznis i na informatičare. Shvatam da to što on nudi je moderno ropstvo za meni veliki i nedostupan novac. Odlučujem da nastavim samostalno da tražim posao. Od septembra aktivno tražim posao isključivo u Norveškoj. Osećam da su mi tamo šanse mnogo veće. Oglasi su uglavnom ne preko firmi za regrutaciju već direktno od kompanija, moguće je razgovarati sa budućim šefom, ljudi veoma prijatni i radoznali. Već u decembru odlazim na svoj prvi intervju u Norvešku.
Dalju hronologiju mog puta do Norveške možete da pročitate u tekstu "I za kraj - Kucaj na hiljadu vrata neka ti se deset otvore na jedna ćeš ući".

2 коментара:

Анониман је рекао...

Bravo Care!Pozdrav od Jelene...

Ja cu pokusati za med. sestru da apliciram u Norveskoj...

Анониман је рекао...

Mnogo emocija u meni je pokrenuo ovaj tekst. Surovo realno opisano stanje u nasoj zemlji.