субота, 23. јун 2012.

I za kraj.

     Došao je i taj dan da se ovaj blog završi. Istrošio sam sve teme koje sam imao da napišem. Naša integracija je završena i sve neophodne birokratske stvari za naš stalni život u Norveškoj smo odradili. Posle gotovo četiri godine došlo je do zamora materijala i zasićenosti tako da se ovim tekstom završava ovaj moj blog.

      Želim još da napomenem da više neću imati vremena da pratim komentare i odgovaram na iste. Molim vas da razumete da svoje vreme želim da iskoristim za nova interesovanja.

Hvala svim čitaocima mog bloga.

Svako dobro
Dejan

Kucaj na hiljadu vrata neka ti se deset otvore na jedna ćeš ući

    Sobzirom da je naša integracija skoro gotova time što su moj sin i supruga predali dokumenta za stalni boravak mislim da nema boljeg načina da se ovaj blog završi nego sa jednom uporednom retrospektivom šta smo mi to radili u Srbiji i Norveškoj i kakvi su uporedni rezultati.

     Da li je Norveška idealna zemlja? Lično idealnu zemlju nisam pronašao iako sam u svom životu i radu do sada promenio pet zemalja (Austrija, Norveška, Slovenija, USA i jedna veoma neobična pojava živeo sam na istom mestu a zemlja je menjala naziv SFRJ, SRJ, Srbija i Crna Gora, Srbija...). Ko pronadje idealnu zemlju neka javi. Kada bih moga da napravim kompilaciju najboljih stvari iz pojedinih zemalja u kojima sam živeo ili radio verovatno bi to bilo najbliže nekom mom kriterijumu idealnog ali pravi ideal je verovatno utopija sa ljudskom rasom ovakvom kakva je sada i u kom pravcu ide.

Sve u svemu zadovoljan sam u Norveškoj koja je poprilično bezbrižan kutak sveta. Sin mi raste u veoma prijatnom i bezbrižnom multukulturalnom okruženju zadovoljne dece i roditelja. Siguran sam da u takvom okruženju ima veliku šansu za lep i uspešan život i budućnost. Supruga se uz sopstveni veliki trud zaposlila i uz malo poboljšanja sa velikom mogućnošću napretka i pronalaženja mnogo boljeg posla. Ja radim u najvećoj informatičkoj konsultantskoj kući u Skandinaviji uz evidentni napredak u svakoj sferi života i rada kako vreme prolazi. Živim od svoga rada, profesionalizma, poštenja, odgovornog ponašanja i kolege me uvažavaju zbog toga kako mislim, kako radim, kako sarađujem a ne zbog toga da li sam član neke partije, klana u firmi, rođak nekoga na položaju, da li imam neku vezu. Odlazim na posao bez da razmišljam da li ću i od koga doživeti stres, već odlazim na posao svaki dan sa ubeđenjem da mogu da uradim nešto dobro i bolje nego juče, za sebe, za svoju porodicu, za društvo u kome živim i da zbog toga mogu biti zadovoljan, bitan i ponosan. Tek sa dolaskom u Norvešku povratio sam uloženi novac, rad, vreme na svoje obučavanje, znanje i iskustvo. Jedino što mi smeta jesu kratki dani zimi naročito u januaru ali i to se može delimično rešiti putovanjem u toplije krajeve bar na kratko.

Evo i hronologije mog puta od Srbije do Norveške. Uz jedan uporan, smišljen, marljiv trud moguće je doći do cilja.

Godina 2006-ta

   U Julu 2006 godine definitivno sam doneo odluku da je dosta sa trpljenjem, verovanjem i nadanjem u Srbiji i da je vreme da se presavije tabak i započne nova stranica u mom životu a to je definitivni odlazak iz Srbije. Moja žena je bila potpuni skeptik u mom avanturističkom stavu da treba sve napustiti i početi sve iz početka, ipak postižemo kompromisno rešenje da ne idem daleko nego da ostanemo u Evropi.
   U Avgustu 2006-te sam dao otkaz u Jaffi Fabrici Biskvita iz Crvenke. Iako su mnogi smatrali da je takva odluka sumanuta kad mi je supruga u trećem mesecu trudnoće, da sam skoro lud što napuštam tako perspektivnu kompaniju itd. ja nijednog trenutka nisam želeo da odustanem od onoga što sam naumio.

Godina 2007-ma

   U Junu 2007-me kada mi je sin imao nešto manje od šest meseci krenuo sam sa intenzivnom potragom za poslom u inostranstvu i moj prvi izbor je bila Irska pošto je bila u tom trenutku veoma aktuelna zemlja za ljude iz informatičke branše a i smatrao sam da mi je zemlja sa engleskog govornog područja lakša za integraciju i bez velike jezičke barijere a po mnogim pokazateljima u tom trenutku veoma perspektivna. Posle kratkog vremena video sam da Irska baš i nije tržište koje me baš toliko privlači, tako da sam malo lutao sa potragom sledeće zemlje u smislu da sam se interesovao za Englesku, Maltu, Kipar, Dubaji na kraju je došla na red Norveška.
   Septembar 2007-me - Posle prikupljanja početnih informacija i prvih kontakta sa norveškim tržištom rada od tog trenutka sam definitivno odlučio da idem u Norvešku. Od tada svakodnevno šaljem CV, kontaktiram razne kompanije u Norveškoj i pokušavam da ih ubedim da sam ja pravi kandidat za apliciranu poziciju.
   Već u oktobru 2007-me sam definitivno znao da idem u decembru na prvi intervju za posao. Javio sam se na jedan oglas a kontak osoba me je posle telefonskog intervjua preporučila svom kolegi sa objašnjenjem da je moje iskustvo mnogo veće nego pozicija za koju smo obavili intervju.  
    Decembar 2007-me moj prvi odlazak u Norvešku i kratko upoznavanje sa ljudima i zemljom iz prve ruke. Pre samog dolaska odradio sam nekoliko testova ličnosti, inteligencije i poznavanja engleskog jezika. Sam intervju trajao je od 9-17 sa uključenim ručkom u kantini.

Godina 2008-ma

   Januar i februar 2008-me godine su protekli u iščekivanju odgovora i na kraju sam shvatio da od posla nema ništa pošto je kontakt osoba prvo bila neodlučna a na kraju veoma čudno mi dala do znanja da od ponude nema ništa.
   U martu 2008-me sam prvi put kontaktiran od strane agenta za regrutaciju za poziciju u Agressu i posle nekoliko razmenjenih emailova, popunjenih upitnika i telefonskih razgovora dobio sam drugi poziv za lični intervju. Mada moram priznati da sam par dana pre prvog kontakta agenta samostalno kontaktirao istu kompaniju za jednu drugu poziciju i popio takvo ladjenje od kontakt osobe, za koju sam kasnije saznao da je drugi čovek kompanije u hijararhiji, da to nemogu da vam opišem.
  U aprilu 2008-me odlazim drugi put u Norvešku na intervju. Moram i ovom prilikom da se zahvalim Dragani i Srdjanu ljudima koji me nisu ništa posebno poznavali ali su me primili dva dana da prenoćim kod njih pošto mi je kompanija pokrivala samo jedno prenoćište u hotelu a naravno letova nije bilo svaki dan iz Budimpešte ili mi raspored letenje nešto nije odgovarao više se i nesećam. Tada sam prvi put upoznao Danijelu rodjaku mojeg komšije iz Kule koja je kasnije igrala važnu ulogu u mom boravku u Norveškoj.
   U maju 2008-me doživljavam drugo odbijanje za posao sa utešnom porukom da su nijanse odlučivale da se opredele za drugog kandidata. Iste nedelje me kontaktira direktor agencije agenta preko koga sam stupio u kontakt sa Agressom za poziciju web developera za aplikaciju koju je ta agencija razvijala. Iako je telefonski intervju bio odličan i skoro finalizarali dogovor o poslu, pregovori su zapali u ćorsokak iz mnogo birokratskih i tehničkih razloga tako da sam u istoj nedelji doživeo još jedno razočarenje i definitivno treći put ostao bez ponude.
   U junu 2008-me nastavljam uporno sa svojom jednostavnom filozofijom koju sam sebi zacrtao od trenutka kad sam krenuo na put odlaska iz Srbije. Rekao sam sebi, Dejane kucaj na hiljadu vrata, neka ti se deset otvore na jedna ćeš ući. Već krajem juna sam bio u završnim pregovorima da ponovo dodjem po treći put u Norvešku na pregovore za poziciju u kompaniji Mamut AS i tada mi se dešava neverovatan obrt. Agent posrednik za Agresso me kontaktira sa informacijom da je moguće da ću dobiti ponudu iz Agressa i da li sam ja zainteresovan da je prihvatim. U tom trenutku prosto ne znam šta da mislim jer praktično sedim na dve stolice a ni jedna nije moja. Na jednoj strani odugovlačim dolazak na treći intervju a sa druge strane čekam na ponudu koja mi je samo usmeno obećana.
   U julu 2008-me posle ne tako dugog čekanja ali veoma uzbudljivog momenta dobijam ponudu od Agressa. Ponudu prihvatam, faksiram,  dobijam čestitanja i napokon mogu da odahnem što se tiče traženja posla. Mojoj sreći nema kraja. 19-tog jula 2008-me dolazim u Norvešku i koristim ovu priliku da se do neba zahvalim Danijieli i njenoj majci Sabiri koje su me bez skoro ikakog poznanstva primile da kod njih u malom, predivnom ali predalekom od Osla seocetu Svelviku boravim neplaniranih tri meseca, ali sticajem okolnosti tako je ispalo. I dok je maltene ceo svet uživao u olimpijskim igrama u Pekingu ja sam započeo moju odiseju u Norveškoj bez trunke vremena da pogledam niti jedan dogadjaj na istoj. Krajem Jula 2008-me apliciram za radnu i boravišnu dozvolu, koju posle manjih peripetija dobijam na tri godine. Vremena za predah nema baš mnogo jer za četiri dana krećem sa poslom, nekoliko novih poznanstava, jedna proslava rodjendana tek novostečenog prijatelja Gorana lekara iz Bečeja koji je stigao u Norvešku dan pre mene, tek da na kratko se odvojim od obaveza, nostalgije za porodicom...
   U avgustu 2008-me počinjem sa poslom u Agressu. Kao i svaki početak nije lako ali nema toga i čega što bi me sprečilo da posustanem i neuspem. Posle manjih peripetija oko dobijanja stalnog ličnog broja, otvaranja bankovnog računa 15-tog avgusta primam prvu platu. Novac pravo malo bogatstvo skoro moja jednogodišnja plata u Srbiji. Lakše se diše, finansijska situacija mi se drastično poboljšava za predstojeće nadolazeće troškove. Svaki dan mi počinje u 5:00, putovanja jutarnjim autobusom iz Svelvika do Drammena, prelazak na voz do Osla i na kraju metroom do posla, povratak nazad obrnutim redosledom uz ograničenje da poslednji autobus polazi u 22:10 i jedan polazak na sat, red vožnje vozova mi neide uvek na ruku i nije uvek u skladu sa mojom konekcijom za autobus ali nema se vremena za sažaljenje sve se rešava u hodu.
   U septembru 2008-me intenziviram potragu za stanom i pored ogromnih poteškoća pre svega sa vremenom jer zbog svakodnevnog putovanja od Svelvika do posla i nazad koje u proseku traje izmedju 4-5 sati nemam vremena da radnim danom idem na "visninge" tj. na unapred zakazane sastanke za razgledanje stana koji su sastavni deo norveškog načina iznajmljivanja nekretnina tako da su mi ostali samo vikendi što mi smanjuje mogućnost izbora nekretnina. Tu su i prepeke u vidu, nemanja referenci, stranca koji je tek stigao u Norvešku, nepoznavanja norveškog tržišta nekretnina pa i samog grada, ogromna potražnja za stanovima od strane pre svega studenata kojima je počela školska godina, finansijskih ograničenja, pa i do grešaka u odlučivanju. Paralelno pripremam i šaljem potrebna dokumenta za dobijanje potrebnih viza za posetu moje supruge i deteta za božićne i novogodišnje praznike.
   U oktobru 2008-me posle malo sreće napokon dobijam ugovor za delimično namešten stan od jedne norveške osobe koja je odmah pokazala da je jedna divna osoba jer mi poklanja gotovo novu veš mašinu na korišćenje što ja sa svojih preko deset godina podstanarskog staža u Srbiji nikad ni približno nisam doživeo, sredjujem neophodnu papirologiju, useljevam se sa moja dva kofera, setom kuhinjskih potrepština iz europrisa, i najosnovnijih stvari kupljenih u IKEI na putu od Svelvika do Osla u danu preseljenja, najvažnije madrac za privremeno spavanje na podu dok nekupim nameštaj. U oktobru bezuspešno pokušavam da se prijavim za kurs norveškog jezika ali pošto mi adresa još uvek nije promenjena na novu adresu u Oslu moram da sačekam sa prijavom i propuštam termin u oktobru za početak kursa norveškog. Ali sam srećan jer kao da sam dobio krila posle drastičnog skraćenja vremena provedenog na putu od kuće do posla. Dodatno vreme mi omogućava da budem redovan u IKEI, Jysku i ostalim prodavnicama nameštaja i raznih potrebština. Pored svih briga i svet je dodao još jednu ne baš željenu, svetska ekonomska kriza popularno nazvana SEKA zakucala je na svetska pa i norveška vrata ekonomije. Plate i zapošljavanje u kompaniji zamrznuti, ma sve je super samo da nebude otpuštanja mislim se u sebi. Kao šlag na tortu preživeo sam i negativna iskustva srpskog osoblja u norveškoj ambasadi u Beogradu a ništa nisu bolji ni srpski konzularni predstavnici srpske ambasade u Oslu. Posle toga još sam čvršće odlučan da ću izdržati sve što je potrebno samo da se tamo nevraćam jer sam zbog takvih zemlju i napustio.
   U novembru 2008-me počinju da pristižu stvari koje sam naručio da opremim stan. Najveći problem nemanja interneta u stanu ali na moju veliku sreću imao sam mogućnost da u ćošku spavaće sobe ponekad uhvatim signal jedne nezaštićene bežične mreže i da se čujem i ponekad vidim sa ženom i detetom preko skajpa.
   U decembru 2008-me krećem sa norveškim jezikom kako bih ispunio kvotu od 250 časova, svaki ponedeljak i sreda do juna sledeće godine, osim kratkih raspusta, su mi zauzeti, na sreću kompanija mi plaća kurs koji pokriva prvu knjigu ali mi je u interesu da što manje odsustvujem sa časova. Nekoliko dana pre božića stižu mi sin i supruga. Veoma srećan trenutak za sve nas napokon smo svi zajedno ali nažalost samo na prekratkih dve nedelje, vize su odvratna prepreka, privilegija zvana beli šengen ni u mislima a kamo li u surovoj realnosti. Internet je napokon instaliran i proradio u stanu. Svet nam je napokon na internet dlanu.

Godina 2009-ta

   U januaru 2009-te  ispraćam sina i ženu na aerodromu. Rastanak sa detetom i njegovo zbunjeno lice kad sam ga prebacio u naručje majke pola metra pre rengen vrata na aerodromu su mi jedan od najtežih trenutaka u životu iako sam i ratove i bombardovanja preživeo što kao vojnik što kao civil, odrastao veći deo svog života bez oba roditelja, a dobar deo života proveo sam veoma često odvojen od sestre sticajem okolnosti. Na rastanku oči pune suza, otišli su, ponovo sam sam. Supruga u Srbiji juri veze i vezice kako bi što pre dobili nove srpske pasoše a ja jurim i pripremam potrebna dokumenta za spajanje porodice. Birokratija je neumoljiva.
   U februaru 2009-te žena i dete napokon dobijaju nove pasoše, sva potrebna dokumenta su pripremljena i predata u ambasadi i od tog trenutka se bavimo čekanjem. Ja sam krenuo sa časovima vožnje pored naravno časova jezika sa kojih ne izostajem, sada mi je svaki dan popunjen od jutra do mraka ali mi to pomaže u neku ruku da nemislim na nostalgiju za porodicom.
   U martu 2009-te polažem vozački i završavam sa tom pričom, časovi se nastavljaju, dokumenta za spajanje su stigla u Norvešku tako da krećem u prepisku sa UDI-jem kako bih probao da malo poguram stvari.
   U aprilu 2009-te naravno časovi, a osim toga predajem dokumenta NOKUT-u za priznavanje svoje diplome iz Srbije, jedno veoma lepo iskustvo što sam i opisao u svom tekstu. Moja prepiska sa UDI-jem se intenzivira kako se nostalgija pojačava i postajem sve nestrpljiviji.
   U maju 2009-te, časovi i dalje naravno, ali oni su majka mara u odnosu na sve žešće prepiske sa UDI-jem u kojima oni pokušavaju da me teše, uplaše i nadju bilo kakav razlog da me otkače. Napisao sam im da se netrude da mi pokažu kako me razumeju već neka probaju da žive moj život da umesto što kad dodju kući posle posla, ručaju sa svojim najmilijima, gledaju TV, idu u bioskop i tako dalje probaju da komuniciraju sa njima samo preko skype. Dobar je skajp mnogo bolji nego moj život gastarbajterskog deteta 70tih i 80tih bez telefona i modernih sredstava komunikacije ali nemože sve da nadomesti ipak su sve to mašine u pozadini svih tih novotarija, ništa bez neposredne ljudske topline i kontakta.
   U junu 2009-te prvi i jedini put odsustvujem jedan ponedeljak i sredu sa časova norveškog, razlog predivan, našim mukama sa čekanjem je došao napokon kraj jer tada u tom trenutku privilegija beli šengen nije ni postojala samim tim ni mogućnost da mi porodica dodje i čeka spajanje u Norveškoj nije ni postojala, kao sada. Odlazim za Srbiju da pokupim ženu i dete. Veoma emotivan trenutak za moju suprugu koja se nije mnogo odvajala od svojih roditelja, familije i naročito Srbije. Po dolasku u Norvešku odradjujemo neophodne formalnosti oko njihovog prijavljivanja i još kojekakve birokratije. Hvatamo i poslednji voz da apliciramo za obdanište pošto uskoro svi idu na godišnje odmore i većina obdaništa će biti zatvorena. Odradjujemo i papirologiju za dečji dodatak, dobijanje novčane pomoći za plaćanje kirije, dodatak za dete zbog toga što nema smeštaj u obdaništu itd. Imao sam i malo vremena da jedan vikend odem sa svojim norveškim prijateljem i kolegom Torbjørnom na čuveni Bessegen, što smo mnogo ranije isplanirali.
   U julu 2009-te napokon na raspustu što se tiče norveških časova. Dok drugi ljudi odlaze na godišnji odmor na more i toplije krajeve ja uživam u slobodnom vremenu sa svojom porodicom. Upoznajem ih sa gradom, okolinom, klimom ali najvažnije je da smo napokon svi zajedno na okupu. Supruga predaje dokumenta za priznavanje svoje diplome a ja dobijam potpuno priznavanje svoje diplome.

* Prva godina integracije više nego uspešno završena.

   U avgustu 2009-te nastavljam sa časovima norveškog i po mom proračunu ostalo mi je da idem negde do sredine oktobra kako bih ispunio kvotu od 250 časova. Primećujemo da nam je klinac malo usamljen i da shvata da druga deca govore njemu nepoznat jezik tako da postaje odvojen od igranja sa drugom decom, nažalost nemamo nikoga u blizini od naših ljudi sa detetom sličnog uzrasta. Kako bismo malo pomogli našem klincu moja supruga ga odvodi u otvoreno obdanište tj. da se igra i druži sa ostalom decom koja su u sličnoj situaciji kao naše tj. nemaju mesto u obdaništu. Prvo po dva puta nedeljno a vrlo brzo prelazi u drugo obanište koje radi svaki dan. Tu se baš lepo uklapa tako da smo srećni da je i on počeo svoju ne tako laku integraciju.
   U septembru 2009-te privodim kraju časove norveškog iako bih radije da budem sa svojom porodicom. Medjutim lepa vest je da smo imali veliku sreću i dobili mesto u obdaništu, počinje i naš sin sa svojom integracijom za mališane. Veoma brzo se pronašao sa jednim norveškim klincem i oduševljen je sa obdaništem iako jezik nezna ni malo ali igra je najvažnija stvar za svu decu u tom uzrastu tako da jezik i nije neka prepreka. Pokušavam bezuspešno da dobijem kredit za stan u nekoliko banaka sa istim razlogom za odbijanje, nedovoljno prihoda a mnogo članova porodice. Prestajemo da dobijamo pomoć za dete zato što je dobio mesto u obdaništu. Hvala norveškom sistemu i na ovome, značilo nam je.
   U oktobru 2009-te napokon mogu da odahnem i kažem sebi da su mi svaki ponedeljak i sreda slobodni jer sam završio sa časovima jezika, odmah sam tražio i dokument da to i potvrdim. Moja supruga aplicira za svoj kurs jezika ali nažalost nemaju dovoljno kandidata za intenzivan kurs u terminu kad to njoj odgovara tako da mora da čeka decembar.
   U novembru 2009-te odlazim u London na Oracle kurs i ujedno moja treća poseta Engleskoj.
  U decembru 2009-te moja supruga kreće sa svojim intenzivnim kursom norveškog četiri puta nedeljno, 14 časova nedeljno.

Godina 2010-ta

   U januaru 2010-te krećem sa obaveznih 50 časova poznavanja norveškog društva, zima jedna od najhladnijih napolju -20 a u učionici -15. Ja neznam šta ću od dosade jer devedeset posto stvari koje slušam ja sam već odradio a mom iphonu koji smo dobili svi u kompaniji kao božićni poklon (kompenzacija za zamrzunte plate od kad je startovala SEKA) baterije traju samo 2-3 sata intenzivnog igranja igrica, ostatak vremena umirem od dosade.
  U februaru 2010-te završavam sa časovima i time sam stekao sve uslove za stalni boravak skoro godinu ipo dana pre roka. Ja mogu napokon malo i da odahnem ali sada treba pomoći ženi da ona krene sa svojom integracijom, za sina se više i nebrinemo njemu je super u novom obdaništu, tek sagradjenom, u koji su se nedavno uselili.
   U martu 2010-te aplicirali za produžetak spajanja porodice.
   U maju 2010-te je krenula sa časovima vožnje kako bi prebacila srpsku vozačku na norvešku. Krajem maja napokon odlazimo na prvi pravi godišnji odmor od kad sam došao u Norvešku. Turska, Alanja, deset dana u hotelu pored plaže, nije loše bilo ali otvoreno more, prljavo i mnogo talasa. Nemam ponovo želju da idem tamo.
   U junu 2010-te moja supruga završava sa intenzivnim kursom norveškog i kvotom od 250 časova. Uz ogroman rad i trud njen napredak je evidentan. Dobili produžetak spajanja porodice do jula sledeće godine.
   U julu 2010-te rentiram auto i idemo u Nottoden da ženu pripremim za polaganje vozačkog, posle višečasovnih vožnji dva dana po Nottodenu mislim da je znala svaki pešački, semafor, kružni tok... Posle male avanture i za malo sletanja sa puta prilikom dolaska u Nottoden pošto je jedan afrikanac nepažljivo vozio svoju dugu vožnju, pokvarenog žmigavca i zamalo nedozvoljavanja zbog defekta na autu da polaže za vozački moja žena uspešno završava i ovaj zadatak. Super oboje imamo norveške dozvole.

** Druga godina integracije završena

   U avgustu 2010-te moja za sada poslednja poseta Srbiji a verovatno još neko vreme će tako i ostati. Emocije, utisci, sve izmešano od dobrih do loših. Za osamnaest dana bili u Kuli, Crvenki, Subotici, Palićkom jezeru (perkelt u Abrahamu, moje omiljeno jelo u Vojvodini), Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, preko Iriškog venca, Šabca, Loznice u Tršić i posetu kući Vuka Karadžića, zatim preko Valjeva i Ljiga u Gornji Milanovac i poseta Norveškoj kući, dalje preko Čačka, Požege, Arilja, Ivanjice prenoćili u Kušićima. Nastavili dalje i odustajem od posete kanjonu reke Uvac nego preko Sjenice, Nove Varoši u Prijepolje u posetu muzeju Vlade Divca. Nazad preko Nove Varoši, Kokinog Broda na Zlatibor. Obilazak Sirogojna, Mokre Gore i okoline. Dalje preko Užica, Požege, Čačka, Kraljeva, Trstenika, Brusa, Kuršumlije u Prolom Banju. Poseta Djavoljoj Varoši, odlazak preko Prokuplja za Niš i Nišku Banju, poseta niškoj tvrdjavi. Nastavak puta preko Svrljiga, Knjaževca u Donji Milanovac, pa dalje Djerdapskom klusurom, preko Golubca i Velikog Gradišta na Srebrno jezero u moj kraj. Preko Požarevca, grada u kome sam odrastao ali ga više i skoro da ne prepoznajem, idemo u Petrovac na Mlavi. Poseta vrelu Mlave u Žagubici preko Gornjaka i Krepoljina. Poseta kompleksu bazena tople vode u Ždrelu. Nazad preko Požarevca, Smedereva, Kovina, Pančeva, Kovačice, Zrenjanina, Bečeja, Fantasta, Bačke Topole, Bajše nazad u Crvenku. Odlučio sam da obidjem Srbiju ali ni pedalj auto puta da ne predjem osim onog što moram do aerodroma i sa aerodroma i da iz prve ruke se uverim kakva je Srbija.
   U septembru 2010-te supruga kreće na AMO kurs posle uspešno obavljenog testiranja i intervjua preko NAVa.

Godina 2011-ta

   U januaru 2011-te supruga završava AMO kurs i pokušava da dobije sledeći kurs za obuku računovodja ali je odbijaju, isto tako kreće u potragu za poslom ali bez većeh uspeha. Uteha joj je što je bila osam dana u Egiptu u Šarm El Šeiku da prekratimo duge norveške noći zimi i malo se odmorimo. Otpušteno dvadeset ljudi iz moje kompanije u roku od 5 dana, naravno uz otpremninu ali šok je nevidjeni pošto je kriza daleko iza nas ali menadžment iz Holandije je doneo takvu odluku.
   U februaru 2011-te supruga po drugi put konkuriše za kurs računovodje i ovog puta ima više sreće a ja odlazim ponovo u London ovog puta na kurs programskog jezika C# jer sam ranije planirao da malo odem u vode programiranja ali sobzirom da je dvoje mojih kolega iz tima dobilo otkaz a jedna koleginica iz tima je prebačena u drugi tim, spaslo je to što je trudna ima i ovde prljavih rabota, a svi su bili programeri, ja sam već tada odustao od ideje da predjem u programere. Predajem dokumenta za stalni boravak.
   U martu 2011-te supruga nastavlja sa svojim kursom i uči rad u softveru Visma koji se radi na kursu. Njena potraga za poslom je i dalje bezuspešna. Ja sam na nagradnom odlasku na Holmenkolen da gledam skijaške skokove sa ostalim kolegama u kompaniji koja pokušava da povrati poverenje zaposlenih ali odlazak ljudi polako počinje, sada ljudi sami počinju da daju otkaze i odlaze u druge kompanije.
   U aprilu 2011-te ja odlazim na kurs za Napredni SQL kod predavača Itzik Ben Gana, najboljeg predavača od koga sam ja imao prilike da mi prenese znanje ikada. Odlazimo u Barselonu za vreme uskršnjih praznika. Ja počinjem da tražim drugi posao. Mnogi sposobni zaposleni kompanije nastavljaju da kažnjavaju menadžment za otpuštanja i sve više pljušte ostavke zaposlenih i prelasci u druge kompanije.
   U maju 2011-te odlazim neplanirano na kurs u Štokholm. Zatim u zabavni park lego kockica u Danskoj popularni Legoland da obradujem malo klinca ali ni nama nije bilo dosadno. Kompanija nas vodi na ranije planiran seminar u Malagu u Španiji. Ponovo pokušaj da se uspostavi veza sa španskim kolegama jer je očegledno da kompanija želi low cost razvoj u Španiji za razliku od skupih stručnjaka u Norveškoj. Ja sam na intervju za posao i poslednjeg dana maja dajem ostavku na svoju poziciju u Agressu i prelazim da radim kako senior konsultant na veoma izazovnom projektu na najvećoj instalaciji Agressa u Norveškoj. Moj odgovor na drskost menadžmenta da se igra sa sudbinama zaposlenih i poodredjenih.
   U junu 2011-te dan posle mog ugovora supruga dobija svoj ugovor i ponudu za posao. Jedna od najlepših nedelja u našem boravku u Norveškoj do sada. Počinje da radi prvo na praksi do septembra a od septembra kao zamena na godinu dana. Predajemo dokumenta za produžetak spajanja porodice iako moj stalni boravak nije rešen.
   U julu 2011-te prvo putujemo u zoološki vrt, zabavni park i akvapark sve u jednom u Kristiansandu ovde u Norveškoj. Nekoliko dana kasnije odlazimo na pravi godišnji odmor u Grčku u nama već poznati Sarti na Sitoniji, Halkidiki. Sada mnogo veća poseta srpskih turista nego te davne 2005-te godine kada smo bili prvi put. Moja supruga i sin odlaze u kratku posetu Srbiji, ja ove godine bojkotujem. Ja dobijam stalni boravak a supuga i dete dobijaju produžetak spajanja porodice ali ovog puta na dve godine, vest koja nas je veoma prijatno iznenadila.

*** Treća godina integracije završena

   U avgustu 2011-te završavam sa poslom u Agressu i ostatak godišnjeg koristim da se odmorim za novi posao i da krenem ponovo na kurs norveškog jer je to deo novog ugovora za posao koji nova kompanija plaća.
   U septembru 2011-te krećemo i ja i supruga da zvanično radimo. Odlazim posle trećeg dana u Bergen na obuku. Dve plate u kući napokon pravo finansijsko spokojstvo.
   U novembru 2011-te krećemo sa apliciranjem za stambeni kredit i dobijamo ponudu od nekoliko banaka. Biramo najbolju ponudu i krećemo na potragu za našim stanom. Tržište načisto poludelo cene nenormalno skaču. Svak vikend i četvrtak nam se svode na posete stanovima koji nas interesuju. Pokušavamo da kupimo nekoliko stanova ali su cene previsoke za ono što bismo mi bili spremni da platimo. Kurs norveškog dobro napreduje pripremam se za polaganje ispita u januaru 2012-te.
   U decembru 2011-te nastavljamo da tražimo stan ali je tržište slabo. Ja nastavljam sa učenjem jezika i pripremama za polaganje ispita, ujedno mi se kurs završava i nastavljam samostalno da učim.

Godina 2012-ta

   U januaru 2012-te izlazim na pismeni i usmeni deo ispita - Norsk prøve 3. Visninzi se nastavljaju, licitiramo za kupovinu stana i na kraju uspevamo da ponudimo najvišu cenu za jedan stan. Bio je naš samo 24 časa i izgubili smo ga sledećeg dana na pravu preče kupovine, glupo pravilo koje postoji na ovom tržištu ali tako je kako je. Sledeće nedelje kod istog agenta za nekretnine odustajemo od kupovine stana tj. zaustavljamo se na licitaciji kad je cena otišla jako visoko ali sledećeg dana koristimo mi pravo preče kupovine i kupujemo isti u kome danas živimo. Otkazujemo iznajmljivanje stana.
    U februaru 2012-te u banci sredjujemo papire oko kredita, potpisujemo ugovor o kupovini stana sa vlasnikom i agentom za nekretnine, dogovaramo preuzimanje ključeva. Preuzimamo ključeve i napokon stan je naš.
   U martu 2012-te se selimo u novi stan, sredjujemo stari stan koji smo iznajmljivali i vraćamo ključeve. Gazdarica nam oprašta mesec dana kirije pošto joj treba stan za njene potrebe. Stvarno lep gest nikad slično mi se nije desilo a kao što rekoh u Srbiji sam bio podstanar preko 10 godina. Bela tehnika koju smo kupili stiže u stan (Miele veš mašina i sušilica, Siemens 45 cm mašina za pranje sudova, Siemens indukcioni štednjak, Bosh zamrzivač i Bosh frižider). Dobijam informaciju da sam položio usmeni i pismeni deo ispita jezika. To odmah povlači klauzulu u ugovoru o povećanju plate kao sastavni deo ugovora i motivacije da počnem da koristim jezik.
   U aprilu 2012-te pristižu tuš kabinet, lavabo, trepezarijski sto, tv sto, dečji krevet, ormarić i sve montiramo u kratkom roku. Odlazimo za uskršnje praznike do Berlina da se malo odmorimo od ubitačnog tempa sa kupovinom i useljenjem u novi stan.
   U maju 2012-te godine sredjujemo sitnice u stanu. Odlazimo ponovo na putovanje ovog puta u Euro Dizni u Parizu i jednodnevna poseta Parizu. Sin je oduševljen, mi onako. Supruga i sin apliciraju za stalni boravak ali nema zime u vezi iščekivanja odgovora pošto im postojeći boravak važi još godinu dana. Uživamo u najtoplijem majskom vikendu u Norveškoj u poslednjih 100 godina, družeći sa se srpskim i norveškim prijateljima u iznajmljenom Nissan Qasqai-u kao nagradom od AVIS-a za šesto iznajmljivanje auta.
   U junu 2012-te krenule su slatke muke da pronadjemo i kupimo naš novi auto. Posle četiri godine bez auta uz povremeno rentiranje mislim da je vreme. Najverovatniji izbor je izmedju (Hyundaji-a, Skode, VW ili Toyote) ali nećemo žuriti, kao što rekoh slatke su to muke.

**** Uskoro četvta godina integracije završena 


Rezime Norveške hronologije

   Kao što vidite nije nam ni malo bilo dosadno u poslednjih 5-6 godina ali uporan, strpljiv rad se višestruko isplatio i možemo da polako počnemo novu epozodu naše potpune integracije u norveško društvo. Ono što me raduje jeste da je svaka sledeća godina bolja od prethodne i vide se stalni napredak u životu za razliku od večitog nadanja, trpljenja i verovanja koje sam doživljavao u Srbiji.

Srpska priča jednog običnog čoveka

Definitivni odlazak iz Srbije. Zašto?


     Jedna od najtežih odluka u mom životu, da napustim podneblje gde sam odrastao, ljude sa kojima sam odrastao, družio se, da napustim zemlju gde bih prirodno trebao najbolje da se osećam i da odem u tuđi svet.
Po mom shvatanju i ubeđenju kvalitetan život pojedinca u nekom društvu počiva na nekoliko stubova.
    Kao prvo odnosi u porodici, sa prijateljima, ljudima koji su ti dragi. Čovek u principu nemože da bira roditelje nego kako ti je zapalo ali može da bira prijatelje, supružnika. Sloga u porodici, dobri odnosi sa voljenim i poštovanim ljudima oko sebe je po meni najjosnovnije i najvažnije za emotivno ispunjenje,
    Kao drugo čovek treba da živi u dobro organizovanom sistemu sa što manje korupcije, kriminala, birokratije, haosa, ratova, nemaštine i da što više pravila važi za sve a da je što manje privilegovanih. To veoma prosto znači kad mi treba da se lečim onda nemoram da podmitim nekoga ili da imam svog čoveka za lekara, kad mi treba da izvadim ličnu kartu, pasoš nemoram da presedim ceo dan u policiji da bi dobio iste, da se osećam sigurno i zaštićeno jer policija radi svoj posao. Da nemoram da budem član partije da bih bio bitan i važan i mogao da napredujem u svom život. Da nemoram da imam uticajne roditelje, rođake, drugare iz klupe, komšije kako bih mogao da budem uspešan. Da imam slobodu mišljenja i govora i da zbog različitosti u istim ne trpim posledice sistema i okruženja u kome živim i radim...
     Kao treće ambijent tržišta rada treba da je takav da kvalitetni ljudi mogu da napreduju, da se maksimalno realizuju i ostvare svoje želje i snove iz detinjstva. To znači da imam mogućnost da se lako zaposlim na osnovu svog kvaliteta, znanja, iskustva. Da mogu da radim i napredujem i da sam za to adekvatno plaćen. Da imam dobre i zdrave međuljudske odnose u kompaniji u kojoj radim da nema korupcije, laktanja, poltronisanja, ulizništva, partijske pripadnosti ili pripadnosti ovom ili onom klanu kao osnova za meru uspešnosti i poziciju u kompaniji.
     Na kraju sam shvatio da dva od tri stuba nikako ne funkcionišu u Srbiji a moj uticaj je ništavan da to promenim jer su oni pod kontrolom mnogo bitnijih i moćnijih ljudi i onda jedino što preostaje kad čovek nemože da promeni sistem u kome živi onda je nabolje da ode u neki drugi sistem koji je mnogo približniji njegovom smislu života.
     Jer Srbiji netrebaju ljudi kao ja. Srbiji trebaju dve vrste ljudi, mnogo onih koji su spremni da trpe, veruju i nadaju se i mnogo manje kabadahija i hoštaplera koji će bez ikakog srama, osećaja, duše i morala one prve da drže u agoniji na ivici života i smrti neprestano i svakodnevno. Ovi drugi na svim nivoima od kancelarijskog i šalterskog štakora do vrha političke i ekonomske moći (čitaj političara i tajkuna) nemaju nameru da prestanu sa iskorišćavanjem i maltretiranjem običnog čoveka. Pitanje je samo dokle ko može da trpi i zašto. Ja nisam više mogao i neću. Dosta je bilo!
    Moja poruka svakom čoveku u Srbiji a i šire je kranje jednostavna: "Kako radite tako i da prođete u životu".
    Na kraju evo i kratke hronologije mog života i rada u Srbiji.  

SFRJ - SRJ - Srbija i Crna Gora - Srbija...


1971 - 1978
   Vreme bezbrižnog detinjstva, jednim delom u inostranstvu a većim delom u SFRJ. Vreme provedeno uglavnom sa društvom iz ulice u igranju fudbala ulica protiv ulice, žmurke, praćke, šlajderi, trule kobile i ostale igre tog vremena.

1978 - 1990
    Vreme odrastanja u komunizmu sa povremenim dvomesečnim odlascima u "truli kapitalizam" za vreme letnjeg školskog raspusta. Škola mi je svake godine sve bolje išla i nisam imao velikih problema sa istom. U osnovnoj školi sam bio veoma miran i povučen a u srednjoj sam iako sa odličnim ocenama bio sve nestašniji i nestašniji. Čak sam u trećem razredu srednje prošao vrlo dobar sa prosekom 4,75 jer sam imao trojku iz vladanja. Iste godine sam mogao i da budem izbačen iz škole jer sam završnoj fazi komunizma na nastavničkom veću kao predstavnik odeljenja kritikovao nastavu i nastavnika marksizma kao veoma dosadne i prevazidjene pojave. I taj isti marksizam je vrlo brzo posle toga stvarno i propao. Ali ne i marksisti oni su se veoma brzo "preobukli" u kuvare i krenuli da nam zaprže čorbu rame uz rame sa raznoraznim belosvetskim šljamom.

1990 - 1991
     Upisao sam Mašinski Fakultet Univerziteta u Beogradu, jedini fakultet koji sam hteo da studiram ali nikada nisam radio kao inženjer no možda ću se nečim baviti iz hobija u budućnosti. Većina ljudi to vreme pominju kao zlatno doba Ante Markovića sa zapadnjačkim platama a ja taj period svog mladog života proveo služeći otadžbini. Otišao sam u vojsku tadašnju JNA samo što se u mom slučaju zvala JLA (Jugoslovenska Ljudska Armada), Slovenija, ARJ PVO, kasarna Vrhnika 20 kilometara od Ljubljanje. Od samog starta mog služenja mirisalo je da će biti burno provedeno vreme, i tako je i bilo. Početak raspada SFRJ gledao sam svojim očima ali na sreću nisam bio u prvom redu već nekako u parteru sa malo boljim kartama tj iz pozadine ako razumete šta hoću da vam kažem. Preživeo sam zreliji za jedno neželjeno ali veliko iskustvo sa čvrstim ubedjenjem da je rat jedno veliko sranje. Na moju veliku žalost poglavice, vračevi i saplemenici sa majčine strane (Hrvati) i poglavice, vračevi i saplemenici sa očeve strane (Srbi) nisu delili moje mišljenje, već su odlučili da je život mnogo lepši ako jedni druge istrebe.

1991 - 1999
    Počinjem sa studijama, studentski protest 92 i promovisanje Đilasa a ja "pocepa patike" šetajući, ratovi, sankcije i ludilo na svakom koraku, studiranje, restrikcije struje, opet mali protest, pokušavam prvi put da se izvučem iz zemlje Srbije ali u tom trenutku se dešava Srebrenica i kome treba tada Srbin u belom svetu i to još u Austriji, pa veliki protest 96/97 promovisanje Čede Jovanovića a ja opet "pocepa patike" šetajući, novo ludilo na pomolu, pomalo studiram, pomalo radim, pomalo putujem uz esperanto, pokušavam da odem za USA na programu Work & Travel a moja šansa je opet srušena bombama, počinje ludilo zvano NATO bombardovanje neznaš ko je luđi da li ovi na nebu ili ovi na zemlji, pošto smo "pobedili" NATO eto malo sreće za mene, dobijam ponudu za odlazak na željeni program u USA ali sve mora da se odradi brzo, pakujem se i krećem za USA a neznam šta ću da radim, gde ću da radim i kako će sve to proći, na moju veliku sreću sve je prošlo odlično.

1999 - 2002
     Sav srećan i dobro fininsijski situiran vraćam se iz USA u haos i realnost Srbije, završavam sa poslednjim ispitima na studijama, kupujem svoj prvi računar, ozbiljno počinjem da se interesujem za programiranje i promenu karijere, svoju filozofiju veoma jednostavno formulišem, zarađeni novac iz Amerike ću pretvoriti u sopstveno znanje koju ću moći da plasiram bilo gde u svetu i na taj način ću znanjem vratiti uloženi novac, rad, trud i vreme, samostalno počinjem sa učenjem programiranja, upisujem kurs za pripremu za polaganje Microsoft ispita, učim SQL Server 2000, Visual Basic 6.0, polažem četiri Microsoft ispita i stičem dva međunarodno priznata sertifikata, odradjujem diplomski i diplomiram na mašinskom fakultetu, zapošljavam se nedelju dana posle diplomskog kao programer preko "inteligentnog" izuma srpskog sistema zvanog omladinske zadruge u jednoj poznatoj beogradskoj softverskoj kući na Dorćolu i tu počinje pravi sudar sa realnošću u Srbiji nemogu da povratim svoj uloženi novac i da od toga živim, iako radim u poznatoj kompaniji nemam dovoljno da se pokrijem za ceo mesec, američka štednja se polako i sigurno topi, a troškovi i kirija rastu. Zverima zvane stanodavci nikad dosta plena, a ni ostali predatori i krvopije ne spavaju nego na protiv rade u tri smene bez prestanka.

2002 - 2004
       Posle agonije rada preko omladinske zadruge za smešne pare kao visokobrazovan čovek uz međunarodno priznate sertifikate, bivam primljen na neodredjeno uz obnavljanje ugovora na svaka tri meseca, malo bolji uslovi može da se živi ali se radi od jutra do mraka, a povremeno se mora i na teren, uz posao upoznajem svoju sadašnju suprugu, pokušavam više puta neuspešno da promenim posao u Beogradu, trbuhom za kruhom selim se za Kulu gde radim u poznatoj kompaniji iz Crvenke kao zamenik rukovodioca AOP-a opet na određeno ali bar je sada ugovor na godinu dana, malkice se lakše diše. Uslovi su mnogo bolji ali vrlo brzo shvatam da sam se vratio u provinciju gde nikoga nemam svoga, ni komšiju, ni školskog drugara, ni rodjaka, ni kuma, ni kolegu sa fakulteta, ni cimera iz doma a bez "svojih" se u Srbiji teško živi. Posle više od deset godina podstanarskog staža supruga i ja kupujemo stan u Kuli odličan sasvim dovoljan za nas. Makar jedna velika briga manje, ne moram više da mislim svakog meseca za kiriju posle više od deset godina.

2005
      Rad se i dalje nastavlja, krenulo nas je i živimo sasvim solidno ali slobodnog vremena jako malo, privatnik uzima i zadnju kap naše krvi, a ni ostali poltroni, pripadnici raznih klanova ne uzimaju manji danak, sistem isto tako neda nam mira nego gazi. Živim u zabludi da se može živeti i u Srbiji. Kupujemo novi auto Dacia Logan. Slobodno vreme pokušavamo da utrošimo na najlepši mogući način putovanjem ali nije lako uz vize i ostala ograničenja.

2006
      U firmi se rad nastavlja nesmanjenom žestinom. Pamet, rad, poštenje i dalje nisu na ceni a garniture direktora se menjaju i menjaju, sve gori i gori dolaze. Pokušavam da tražim drugi posao po okolnim kompanijama ali uviđam vrlo brzo da je to po sistemu da će mi sa grbače sjašiti Murta a na grbaču uzjašiti Kurta. Sa novom garniturom u firmi postižem dogovor da promenim posao i da počnem da radim kao rukovodioc za investicije pošto kompanija saradjuje sa talijanskom i englesko kompanijom i potreban je neko ko je dovoljno tehnički pismen a uz to i zna engleski da može da komunicira sa stranim partnerima. Uz velika obećanja direktora o dobrim uslovima prelazim na novo radno mesto. Vrlo brzo se pokazalo da je obećanje ludom radovanje. Supruga mi je trudna a realnost zbog korupcije i lošeg stanja u zdravstvu "puni već prepunjenu čašu žuči". Odnosi u kompaniji i prazna obećanja su prešli svu granicu trpljenja. Zemlja Srbija je potrošila sve kredite kod mene. Dajem otkaz iako imam trudnu suprugu i krećem samostalno da se borim za odlazak iz Srbije.

2007
      U januaru dobijamo sina Matiju. Sačekao sam da klinac napuni 6 meseci i pošto je sve bilo u redu krećem sa intenzivnom potragom za poslom u inostranstvu. Posle kraćeg lutanja u potrazi za poslom u Irskoj, na Malti, na Kipru, Dubaji, napokon se okrećem Norveškoj. Prikupljam informacije o meni ovoj jako nepoznatoj zemlji. Stupam u kontakt u Tuzli sa čovekom iz Bosne koji živi i radi u Norveškoj na zapošljavanju uglavnom medecinara a hteo bi da proširi biznis i na informatičare. Shvatam da to što on nudi je moderno ropstvo za meni veliki i nedostupan novac. Odlučujem da nastavim samostalno da tražim posao. Od septembra aktivno tražim posao isključivo u Norveškoj. Osećam da su mi tamo šanse mnogo veće. Oglasi su uglavnom ne preko firmi za regrutaciju već direktno od kompanija, moguće je razgovarati sa budućim šefom, ljudi veoma prijatni i radoznali. Već u decembru odlazim na svoj prvi intervju u Norvešku.
Dalju hronologiju mog puta do Norveške možete da pročitate u tekstu "I za kraj - Kucaj na hiljadu vrata neka ti se deset otvore na jedna ćeš ući".

недеља, 08. април 2012.

Položio Norsk prøve 3

Da se malo pohvalim ako dozvolite :)

Pre nekog vremena sam dobio i pismenu potvrdu da sam položio i usmeni i pismeni deo ispita.

Ono što je mnogo važnije počeo sam baš intenzivno da koristim jezik na poslu jes da se nalupetam kao bubnjar za ceo dan ali nema veze, bitno je da ga koristim.

Sve u svemu još jedan korak bliže ka full integraciji.

среда, 01. фебруар 2012.

Došao je i taj dan ... kupili smo stan

Prethodne dve nedelje su bile prepune obaveza što zbog uobičajnih stvari, kuća, obdanište, posao tako i zbog priprema za polaganje ispita a onda je uletela i kupovina stana.

Eto napokon dođe trenutak da se i mi uskoro smestimo negde.

Polako ali sigurno integracija u Norveškoj se polako privodi kraju.



уторак, 31. јануар 2012.

Kako je bilo - norsk prøve 3

Usmeni deo - muntlig
Prošli četvrtak sam imao usmeni deo ispita. Pa evo malo o utiscima kako je bilo.
Prvo pitanja koja su bila:
- Prvo pitanje je uobičajno da se međusobno predstavimo iz koje zemlje dolazimo, šta radimo, i kakav je politički sistem u zemlji iz koje dolazimo.
- Drugo pitanje je individualno tj. svaki kandidat odgovara samostalno na postavljeno pitanje. Moje pitanje je bilo da pričam o tome kad sam bio mali koji je bio moj san. Moj partner je imala pitanje knjigu koju je čitala da je opiše.
- Treće pitanje je opet u paru morali smo da diskutujemo da li su norvežani materijalisti u poređenju sa ljudima iz zemlje iz koje dolazimo.

Moj partner je inače bila Rada naša žena koja je došla da traži posao ovde u Norveškoj tako da smo se ispričali pre samog početka ispita.

Jedna naša devojka koja je ušla pre nas imala je pitanje zašto ima tako mnogo razvoda u Norveškoj.

Možda nije loše doći malo ranije pa pitati kandidate kako izlaze koja su pitanja imali pošto se ona ponavljaju pa tako se ima malo vremena da se čovek pripremi šta bi pričao.
Usmeni deo ispita traje pola sata.

Sve u svemu mi smo se siti ispričali a da li je to dovoljno videćemo. Nadamo se najboljem.

Pismeni deo - skriftlig
Danas sam imao pismeni deo ispita.
Za one ljude koji nisu upoznati pismeni deo ispita sastoji se iz tri dela
- Slušanje: pušta se CD sa kratkim dijalozima i odgovara se na pitanja. Svaki dijalog se ponavlja još jednom
- Čitanje teksta: treba pročitati tekstove i odgovoriti na pitanja
- Pisanje sastava: pišu se dva sastava, jedan je kraći a drugi treba napisati najmanje 200 reči

Slušanje traje nekih pola sata. Svaki dijalog se ponavlja dva puta. Mislim da su dijalozi bili teški i nisam siguran sa jednim brojem dijaloga ali videćemo da li sam dovoljno uradio da prođem. Bilo je ako se dobro sećam 22 pitanja ukupno
Čitanje traje nekih sat vremena i sastoji se iz četiri tekstova i za svaki tekst ima pitanja na koja se odgovara. Nemogu da se setim koliko je bilo ukupno pitanja ali mislim da je bilo nekih dvadesetak. Jedan tekst je bio o tipu koji je bio vođa Kontiki ekspedicije, zatim tekst o autobusu za davaoce krvi, prvi tekst je bio o ravnopravnosti među polovima u odnosu na visinu zarade i poslednji tekst je bio da se za određene osobe pronađe koji im posao odgovara od ponuđenih. Za neke osobe je moguće da im više poslova odgovara.
Sve u svemu to mi nije bilo teško i mislim da sam to veoma dobro uradio.
Pisanje sastava - Kraći sastav je bio da se napiše članak lokalnim novinama o tome da u kraju gde živiš ima mnogo grafita po zidovima i koje je tvoje mišljenje o tome. Duži sastav je bio da se izabere jedan od dva ponuđena i ja sam izabrao da pišem o tome kako je biti stranac u Norveškoj. Traženje posla, smeštaja, odnos sa norvežanim, hrana, klima. Nemogu da se setim koja je bila druga opcija ali nije ni važno. Za ovaj deo ispita nebrinem previše i mislim da sam dovoljno napisao.



недеља, 04. децембар 2011.

Polaganje Norskprøve 3

Evo spremam se da polažem ispit Norsk prøve 3 krajem Januara 2012 pa bi mi bilo od velike pomoći da ako je moguće oni koji su već položili taj ispit po mogućnosti nedavno napišu u komentarima:
- Koja pitanja su imali na Norsk muntlig testu?
- Koje teme su pisali na pismenom delu testa?
- Bilo koje korisne informacije koje pomažu da se ovaj ispit što lakše položi

Hvala unapred.

P.S. Na youtubu sam našao jedan video kako ovaj ispit izgleda pa ako nekoga interesuje neka potraži na youtubu Norskprøve 3 muntlig